OШ Јанко Веселиновић - Шабац

Савети

2. Feb. 2021 :: ПОЛАЗАК ДЕТЕТА У ШКОЛУ

Често се каже да је полазак у школу једна од најзначајнијих прекретница у животу детета. Ова реченица многима делује колико истинито, толико и застрашујуће. А шта је у томе, заправо, ’’застрашујуће’’ и значајно? Дете је, углавном, релативно несвесно тога шта ће се тачно променити од следећег 1. септембра. Родитељи, са друге стране, имају одговорност за припрему детета, усклађивање породичне динамике, припрему докумената и пролазак кроз процедуру уписа што, неретко, ствара тензију која некада може да прерасте и у велику забринутост.

Родитељи ово доживљавају као велики спољашњи тест успешности њихове родитељске улоге. У породици дете стиче основне хигијенске, културне и радне обрасце од којих највише зависи како ће се прилагодити школском режиму. Поред претходне припреме, пажњу треба обратити и на континуирано праћење и усклађивање са школском динамиком, нарочито у почетном периоду школовања. Са друге стране, неадекватна припрема може учинити да школско искуство буде веома стресно по дете и довести до различитих потешкоћа у прилагођавању, праћењу наставе, мотивацији и ставу према учењу, а последично и до стварања лоше слике о себи.

Припрема детета за школу је припрема за његово постепено осамостаљивање. Већ од првог дана школе дете ће морати да се самостално сналази у ситуацијама у којима све до тада можда није морало. До поласка у школу дете се већ одвајало од родитеља кроз систем предшколске наставе, али то одвајање сада добија значајно другачију форму.

Психо-физичка и социо-емоционална спремност

Дете сада мора да навикне да релативно мирно седи у клупи током целог школског часа, прати инструкције и испуњава задатке онда када су постављени. То захтева значајну количину фокусиране пажње која се раније није захтевала у таквом облику. Нов колектив захтева ново прилагођавање. Дете би требало подстицати на иницијативу ступања у контакт са другим вршњацима које не познаје, како би превазишло стидљивост и бежање под родитељско окриље. Такође, дете треба да разуме да се налази у колективу у коме не може да добије сву пажњу увек и истог тренутка када је пожели, као што је то случај код куће.

На одморима, између часова, иако под надзором учитеља, деца су више препуштена себи него раније. Зато је битно да дете усвоји неке основне облике бриге о себи, да буде способно да се самостално обуче, да само обави основну личну хигијену, да се самостално нахрани, спакује и распакује своје ствари. Иако родитељи углавном имају преглед школског прибора и свега онога што је детету неопходно за праћење наставе, добро је подстицати га да само о томе размишља и укаже на то кад му је и која свеска потребна, да ли има довољно оловака, да ли је блок за цртање потрошен итд. Дете би требало учити да препозна и обавести одрасле, ако осећа неку нелагодност, глад, малаксалост, велики умор, када му је сувише хладно, када је из неког разлога уплашено итд.

Иако се, у прво време, најчешће нађе неко ко ће дете допратити до школе и отпратити до куће, очекивано је, а и препоручљиво, да се са том праксом у неком тренутку делимично или потпуно престане. Ово време је добро искористити за увежбавање самосталног сналажења. Пустите дете да оно води, а ви га можете усмерити ако баш крене у потпуно погрешном правцу. Потрудите се да му објасните где је погрешило и предложите нешто на основу чега би могло да се оријентише, а онда га опет пустите да настави даље. Подстичите га да бира различите путеве. Овим се вежба просторна оријентација, па је мања шанса да ће се дете изгубити једном када се само нађе на путу до куће или школе. За то време вежбајте са њим и називе улица, кроз неформалну комуникацију, све у облику игре, постарајте се да запамти своју адресу, број телефона и основне податке о себи и људима са којима живи. Вежбајте са њим правилно прелажење улице, безбедно кретање тротоаром и вожњу аутобусом.

Такође, битно је указати му на неке ризичне ситуације које га могу задесити, али то треба урадити са пуно такта. Немојте му, на пример, рећи да су пси опасни, бесни, уједају и треба их се клонити, али му можете скренути пажњу да не јури, задиркује, или гађа псе и да увек покуша да заобиђе групе паса када их примети. Такође га упутите на то у којим ситуацијама, коме и на који начин да се обрати за помоћ.

Дете би требало припремити на праћење одређене рутине која га очекује од поласка у школу. Успешно праћење те рутине подразумева поштовање неких основних правила која дете неће моћи да мења и прилагођава свом укусу, жељама и тренутном расположењу. Школски режим подразумева седење у клупи неколико сати дневно, са јасно одређеним паузама и временом предвиђеним за рад. Такође, подразумева правовремено и континуирано одговарање на постављене задатке, како у току саме наставе, тако и у виду испуњавања домаћих задатака. Одржавање школске дисциплине неодвојиво је од ментално хигијенских навика које дете стиче код куће, са посебним нагласком на режиму редовне и правилне исхране и динамике спавања . Све већа заокупљеност родитеља послом и све вечи број пасивних облика забаве који су доступни деци, доводе до осипања структуре која је неопходна у усмеравању развоја у овом бурном периоду. Ако је дете гладно и неиспавано, његове базичне егзистенцијалне потребе остају незадовољене и тешко се може разговарати о мотивацији за учењем. Ако није навикло да држи пажњу и поштује правила рада, неће успети да испрати школску динамику, што ће неминовно довести до застоја у учењу, због чега ће му бити досадно и осећаће се неуспешно. Дисциплине се често сетимо тек онда када наступе битни негативни ефекти недостатка исте. Родитељи некад покушавају да наметну строга правила и приморавањем и санкцијама натерају дете да се промени. Али, треба нагласити да се ни дисциплина ни недисциплина не развијају преко ноћи. Покушај да се на брзака, екстремним мерама промени нешто што се развијало вероватно годинама, најчешће отвара само нове проблеме, као што су аверзивна реакција на школу, страх, инат, повлачење…

Дисциплина и радне навике

Иако је стицање дисциплине важан и озбиљан задатак, не мора му се приступити кроз непријатно тренирање строгоће. Деца најбоље уче да поштују правила кроз игре са правилима, а дисциплина јесте поштовање уговорених правила. Штавише, деца воле правила, поготово када осећају да и сама учествују у њиховом постављању. Битно је да дете схвати добитак који има од поштовања правила, као и да му буде унапред јасно и прихватљиво шта се десава када се правила не поштују. Дете не треба збуњивати недоследношћу, било да се ради о попустљивости или напрасним и љутитим казнама. Иако се не очекује да потпуно исти дисциплински режим важи за децу и за одрасле, веома је битно детету показати да су одрасли доследни и да је оно што говоре, оно што од других очекују и оно што чине усклађено. Тиме што радимо супротно од онога што њих учимо, деци шаљемо супротне поруке које их збуњују, а од којих најчешће превлада она коју смо послали самим својим понашањем.

Дете би требало да има кутак који ће служити као његов радни простор. Најважније је да има довољно светла, могућност да правилно седи на столици и радну површину без сувишних садржаја који би одвлачили пажњу, која тек треба да се извежба. Ово је важно због тога што ће дете на овај начин временом аутоматизовати асоцијацију овог места са радним активностима, па ће много брже и лакше приступати задацима и завршавати их.

У време када се појављују на тестирању за полазак у први разред код школског психолога-педагога, деца пролазе кроз веома брз , некада скоковит развојни период. Тестирање и разговор са психологом-педагпгом дају неку општу слику актуелног дететовог интелектуалног постигнућа, емоционалне стабилности и зрелости, али их треба узети као смерницу за наставак рада са дететом, а не пресуду о томе колико је дете паметно. Многе задатке које у том тренутку не могу самостално да ураде, деца често савладају већ након месец или два. Ово је период у коме деца изузетно брзо упијају знања и вештине која им се на ненаметљив начин презентују, па је значајно да родитељи обрате пажњу на њих кроз свакодневне ситуације у којима се налазе. Формално учење је нешто за шта је задужена школа. Родитељи ће најбоље урадити ако разне занимљиве садржаје понуде деци ненаметљиво, кроз игру и кроз учествовање у заједничким свакодневним активностима. Главна смерница се увек може добити од школског психолога-педагога који ће истаћи актуелне јаке стране детета, као и оне области на којима би требало мало интензивније радити.

Знања, вештине, подстицај развоја кроз игру

Пажња, опажање простора и детаља могу се развијати кроз различите облике свакодневних активности у којима дете учествује.

У току шетње: именовање свих предмета одређене боје које може да уочи, или предмета одређеног облика

У зоолошком врту: разврставање животиња које лете и које не лете, које су у води и које су на сувом, које једу биљке, а које једу месо итд.

У продавници: да стави у торбу пет великих и пет малих кромпира, да узме две јабуке са горње, а три са доње полице; ако не зна називе неке потребне намирнице, именовати је, па га мало након тога послати да је стави у корпу..

У кући: постављање стола за вежбу оријентације-да стави виљушку са леве, а кашику са десне стране, чашу иза тањира, а салвету испод итд.

Неправилан развој графомоторичких вештина је, због чешће употребе компјутера и све мањег коришћења оловке и папира, све чешћи проблем са којим се велики број деце суочава, а не тако ретко проблем се наставља и касније у школовању. Кроз различите активности код деце, у овом периоду је могуће развити и побољшати графомоторну спретност, што касније представља све већи проблем.

Цртање и бојење: цртање ликова из цртаних филмова по сећању, прецртавање предмета различитог облика, давање неколико инструкција истовремено – обој цвет црвеном, птицу плавом, кућу наранџастом итд.

Моделовање: прављење различитих фигурица од глине и пластелина, теста итд.

Логичко мишљењесе може подстаћи разним вежбама опажања односа: шта је веће, шта је мање, да ли нешто може да буде у исто време веће од једног, а мање од нечег другог; да ли се мења количина ако се мења облик итд.

 

Учење унапред - избегавање типичних грешака

Родитељи, некада из потребе да што боље припреме дете за школу, улазе у улогу учитеља и унапред уче дете оним стварима које ће оно и онако учити када крене у први разред. Најчешће је то учење писања и читања као и рачунања. Ово је погрешно из неколико разлога. Прво, постоји шанса да је дете у датом тренутку још увек недовољно сазрело да би могло адекватно да одговори овим захтевима који ће онда постати извор фрустрације и могућег повлачења или негативне реакције према школи. Такође, деца која и успеју да усвоје ова знања, а да их нису сама тражила, у школи ће се суочити са истим садржајима, што ће у великој мери учинити наставу досадном и довести до губитка интересовања, пажње и до проблема усвајања радних навика. Ако дете, пак, само покушава и тражи да научи да чита и пише, оно то доживљава као наставак игре, па и када крене у разред са децом која то тек треба да науче, најчешће ће бити срећно да им помогне у томе и пренесе своја позитивна искуства.

Превремени упис

Сваки школски психолог повремено добије захтев за давање мишљења о превременом упису неког детета кога су родитељи или васпитачи проценили као потенцијално напредно. Иако за децу која заиста сазревају нешто брже од својих вршњака може бити веома корисно да крену раније у школу, често се испостави да су захтеви за превремени упис неосновани. Деца коју њихова средина ’процени’ као напредну, најчешће имају веома развијено самопоуздање, дружељубива су, причљива, имају богат речник и баратају са пуно података. Ипак, оно што одрасли у њиховом окружењу најчешће прецене је ниво логичких операција којима дете барата и које је, и поред свих других упадљивих напредних карактеристика, ипак на нивоу њихових вршњака. Овај податак је значајно узети у обзир зато што би без тог услова сналажење детета у школској средини и праћење наставе било веома отежано, довело би до знатно нижег постигнућа и закључно направило већу штету него корист. Препоруку школског психолога би у том смислу требало узети као меродавну, без обзира на то како се дете ’чини’ свом окружењу.

Уливање страха

Када деца нису стекла довољан ниво дисциплине, а родитељи се тешко боре са њиховом непослушношћу или недостатком ентузијазма и воље, речју са лењошћу, родитељи су оправдано забринути да ће се такво понашање наставити и током школовања. Зато некада праве очајничке потезе, покушајем да застрашивањем детета од школе и онога што га тамо чека, добију мало пажње и принуде дете на послушност. Ово је погрешно, првенствено зато јер не успева. Дете које је навикло да испитује и пробија границе са родитељима, неће дуго чекати док то не уради и са наставником Ипак, у школи ће га сачекати санкције, које неће стварно бити страшне као из родитељске приче, али довољно обесхрабрујуће да дете схвати да је школа место на коме не добија оно што жели, а онда и закључити да зато ни не жели да буде на таквом месту. Уливање страха се може догодити и нехотично, што је најчешће случај са повученом и стидљивом децом. Родитељи ће некад са намером да ослободе дете настојати да му објасне како ’не треба да се плаши’ како ’нема тамо ништа страшно’ и слично. Проблем је само у томе што ће мозак детета спонтано из ових коментара само издвојити речи ’страшно’ и ’плашити’, што че га најчешће још више затворити. Решење није у томе да се детету објашњава како не треба да се осећа, већ како би требало да се осећа и какве га ствари стварно очекују. Када му се објасни да се деца радују поласку у школу и да тамо има пуно занимљивих садржаја и забавних вршњака, биће много отвореније да заиста примети такве садржаје.

Школа и игра

Родитељи чешће осећају немир и несигурност услед предстојећих промена него сама деца. Схватајући школу сувише озбиљно, дешава се да забораве да су њихова деца и даље деца, иако су сада и школарци. Окупирани бригом око испуњавања школских обавеза, престају да размишљају о другим потребама детета, а некад га чак директно или индиректно упозоравају на то да сада све постаје много озбиљно. Задовољство детета је један од великих предуслова његовог позитивног односа према школи. Емоционалне потребе детата се не смеју занемарити у корист домаћих задатака. Треба запамтити и да игра не престаје поласком у школу, него се, штавише, наставља чак и кроз школске садржаје и са њима преплиће. Дечије хобије и интересовања која су раније постојала треба неговати и подстицати јер су такође битан фактор интелектуалног и емоционалног развоја и индивидуалности.

 

Савети

Психолог- педагог