Свети Сава – лик и дело великог српског просветитеља

Свети Сава (око 1175-1236), по рођењу Растко Немањић, трећи син српског великог жупана Стефана Немање, био је монах, законодавац, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, ходочасник и књижевник који је значајно утицао на средњовековно српско стваралаштво. Српска православна црква слави га као свеца и једна је од најистакнутијих личности у српској историји, а сећање на њега негује се вековима.
О раном животу Светог Саве нема много података. Био је управник хумске области и имао је свој двор, на коме је био окружен велможама – тај положај био му је добра школа државног управљања. Када је имао око 17 година, отишао је на Свету гору, један од најзначајнијих центара православља у свету, и примио монашки чин, као и име Сава. Постоји велики број извора који описују овај догађај и у свима се та прича разликује, а исказ самог Светог Саве из Житија Стефана Немање изузетно је скроман. Могу се пронаћи верзије у којима је Свети Сава бежао од куће и у којима је за њим послата потера коју је он опио да би успео да се током ноћи замонаши. Велики број историчара сматра да је највероватније Свети Сава кришом отишао и да је потера послата тек касније. 
Прве године на Светој гори оставиле су дубок траг на Светог Саву, а поготово на његову религиозност и схватање хришћанства. У наредним годинама придружује му се његов отац Стефан Немања, који се такође замонашио и добио име Симеон. Они су имали идеју о оснивању српског манастира на Светој гори, која је резултирала обновом Хиландара. Симеон умире у Хиландару 1199. године,а Свети Сава са очевим моштима долази у манастир Студеницу, где га је сахранио заједно са своја два брата, Вуканом и Стефаном Првовенчаним. Тамо завршава „Житије Стефана Немање“ и саставља Студенички типик по узору на Хиландарски, који је претходно написао. Убрзо је са братом Стефаном започео подизање манастира Жиче.
Свети Сава био је и успешан дипломата. Једна од његових најзначајнијих дипломатских мисија била је управо мисија у Никеји 1219. године, до које је дошло због сложене политичке и црквене ситуације у Србији. Та мисија је, захваљујући утицају Светог Саве, завршена успешно и резултирала је стицањем аутокефалије српске цркве, након чега је Сава постао први српски архиепископ, док манастир Жича постаје средиште нове архиепископије.
Скоро деценију касније Свети Сава замонашио је краља Стефана Првовенчаног, коме је дао монашко име Симон. Недуго затим, Симон је умро, а Свети Сава је његовог сина Радослава крунисао за краља. Сава онда креће на своје прво ходочашће и обилази редом света места, што је, по његовом повратку, имало јак утицај на развој богослужења у српској цркви. Наступио је буран период у српској политици и низ догађаја који су збацили Радослава са престола, па је затим Свети Сава морао крунисати његовог брата Стефана Владислава за новог краља. Напослетку се Свети Сава повукао са врховног црквеног положаја и за наследника је именовао свог ученика Арсенија, а затим одлази на своје друго ходочашће. На повратку је умро у Трнову 1236. године, а у периоду између 1237. и 1241. године његове мошти пренете су у манастир Милешеву.
По Светом Сави назване су многе школе и институције, а датум његове смрти – 27. јануар – проглашен је за школску славу у Србији. Он заузима значајно место и у народним предањима, причама, легендама и традицији. У народним причама, од свих заната, Светом Сави био је омиљени бродарски, стога он има моћ да умири море и олује, али и на бродове укрцава грешнике са циљем да их потопи. Многе занатлије сматрале су га чуваром и славиле његов дан као еснафску славу. Такође су га славили сточари, зато што се сматрао вучјим пастиром, па је велики број народних обичаја за Савиндан у вези са стоком и страхом од вукова. Повезан је и са изворима воде и легендама о постанку бројних језера. Велики је број народних веровања који говори да, ако за Савиндан грми, доћи ће до великих догађаја у земљи. Култ Светог Саве изузетно је јак, а његов лик и дело оставили су дубок траг у српској историји.